Evrovizija je programski organ Evropske unije za radio-difuziju osnovan 1953. godine sa sedištem u Žnevi, a tehničkim centrom u Briselu. Putem povezivanja televizijskih stanica iz više zemalja organizuje i koordinira emitovanje zajedničkih televizijskih programa i dnevnu razmenu televizijskih vesti.
   Nastanak festivala Pesma Evrovizije vezan je za izvesnog Francuza Marcel-a Baison-a, koji je pokrenuo ovu ideju imajući uzor u već tradicionalnom italijanskom festivalu San Remo . Pesmu Evrovizije video je kao put ujedinjenja različitih zemalja i nacija u posleratnoj Evropi. Ova ideja i danas živi i predstavlja suštinu održavanja ovog događaja, koja je mnogo bitnija od same forme festivala, a koja se godinama menjala i prilagođavala novim standardima i tehnologijama.
   Tri godine nakon osnivanja Evrovizijske radio-difuzije 1956. godine, održan je i prvi festival pod nazivom GRAND PRIX DE LA CHANSON EUROPIENNE. Pravo učešća imale su samo države članice. Prvobitno je festival zamišljen kao festival čuvenih francuskih šansona, koje su “stajale” nasuprot italijanskim kanconama. Taj prvi događaj održan je u Švajcarskoj, u Luganu 24. maja. Učestvovalo je samo 7 zemalja: Holandija, Belgija, Luksemburg, Francuska, Nemačka, Italija i domaćin Švajcarska. Predstavnik svake zemlje otpevao je po dve pesme, a glasanje je bilo tajno. Pobedila je predstavnica Švajcarske Lys Assia sa pesmom Refrain.
   Naredne godine festival nije održan u Švajcarskoj, kako bi to moralo biti po današnjim pravilima, već u Nemačkoj, u Frankfurtu. Ovakvi izuzeci zabeleženi su nekoliko puta u istoriji održavanja Pesme Evrovizije. Te 1957.  priključile su se još 3 države, tako da je bilo 10 ušesnika, s tim da je sada svaki predstavnik pevao jednu pesmu, a glasanje je bilo javno. Tada se prvi put priključila Velika Britanija, danas najuspešnija zemlja na ovom takmičenju sa 5 ostvarenih pobeda i čak 15 drugih mesta!!!
   Festival se iz godine u godinu proširivao, prihvatajući učešća i članstva novih zemalja. I naša bivša država uzela je učešće relativno rano, već 1961. godine, i to kao jedina socijalistička zemlja ondašnje Evrope! Prva zanimljivost dogodila se 1969. godine kada su pobedile čak 4 zemlje: Španija, Francuska, Velika Britanija i Holandija! Takođe je zanimljivost vezana i za samu Španiju kojoj je ovo bila druga uzastopna pobeda, a ispostavilo se i poslednja. Taj slučaj uzastopne pobede zabeležen je prvi put u istoriji festivala, ali nije ostao jedini. Ponovilo se to Izraelu (1978. i 1979.) i Irskoj (1992.,1993. i 1994.).
   Ovaj slučaj iz 1969. naveo je čelnike EBU-a da ozbiljno razmisle o načinu glasanja, i eventualnoj promeni istog, što se i dogodilo 1975. u Švedskoj, u Stokholmu, kada je prvi put primenjen bodovni sistem koji je i danas u upotrebi: bodove dobijaju 10 najboljih po oceni žirija iz svake zemlje učesnice, i to redom od 1 do 8, a zatim 10 i 12. I danas vlada mišljenje da je ovaj način glasanja jedan od najsavršenijih.
   Značajne promene Evrovizija doživljava početkom 90-ih godina 20. veka, koje nastaju kao posledica političkih promena i dešavanja u Evropi. Raspad SSSR-a i krah komunizma, ali i raspad SFRJ. Odjednom, pojavljuje se veliki broj tih novih zemalja, koje sve jednako žele da participiraju na ovom takmičenju. 1993. godine održane su kvalifikacije a na festival u Millstreet-u, u Irskoj, se kvalifikovalo 25 zemalja. Prvi put učešće su uzele 3 zemlje bivše SFRJ: Hrvatska, Slovenija i BiH.
   Od 1994. godine učešće uzima i najveći broj zemalja nekadašnjeg “istočnog bloka” i članica Intervizije, festivala koji je bio pandan Evroviziji a održavan u Poljskoj. To su: Poljska, Mađarska, Rusija, Slovačka, Rumunija, Estonija i Litvanija. Makedonija se priključila takmičenju 1998. godine, Letonija 2000, Ukrajina 2003. a 2004. i Albanija i Belorusija. Iste godine se vraća i naša zemlja, doduše u drugačijoj formi i sa drugačijim imenom, zatim Monako, a nova zemlja je i Andora.
   Zbog navale učešća novih zemalja, Evrovizija je pretrpela i značajne promene u pravilima, koje su se najviše odrazile na samo učešće. U finale je moglo maksimalno 25 država, pa su tih 90-ih godina održavane kvalifikacije, nekad javno, a nekad tajno. To je bio prilično nazahvalan posao, pa se 2001. godine došlo do kompromisa da učešće u finalu naredne godine uzima prvih 14 sa takmičenja te godine, dok oni ispod tih 14 pauziraju sledeće godine, a uzimaju učešće kroz 2 godine ponovo! Obavezne učesnice finala su Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Španija, koje se nazivaju BIG 4 ili Velika četvorka (zbog doprinosa razvoju evrovizijske radio-difuzije) i zemlja prošlogodišnji pobednik koji je ujedno i domaćin festivala, ukoliko za to država ima interesa. Prilično konfuzno, zar ne?! Ovakav način izbora nije dugo trajao, pa su čelnici EBU-a “presekli” i 2004. godine proširili Evroviziju na ukupno 36 država, a samo takmičenje je podeljeno na polufinalno i finalno veče. Iz polufinala se u finale plasiralo prvih 10, gde ih je u finalu čekalo 14 najbolje plasiranih zemalja iz 2003. godine. Ove 2005. participiralo je 40 država, međutim Liban, kome je ovo trebalo biti prvo učešće, povukao se sa takmičenja zbog nerešenih politiških pitanja sa Izraelom.
   Promene na festivalu Pesma Evrovizije ogledaju se u još 3 značajne stavke. Prva se dogodila 1997. godine kada je uvedeno glasanje publike putem telefona, tzv. televoting, koje je tada bilo eksperimentalnog karaktera. Ovim putem glasalo je samo 5 država i to: Velika Britanija, Nemačka, Švedska, Švajcarska i Austrija. Već naredne 1998. sve zemlje ušesnice glasale su putem televoting-a, izuzuev Rumumnije i Mađarske. Međutim, te godine se dogodila greška u španskom televoting-u, pa su bodovi ponovo sabirani, te je s toga došlo i do izvesnih promena u plasmanu nekih zemalja u odnosu na prvobitni rezultat. Druga i treća stavka ogledaju se u ukidanju orkestra i pevanju na jeziku na kojem zemlja učesnica proceni da je najbolje. To je prvi put primenjeno 1999. godine, pa je tako npr. nemački predstavnik grupa Surpriz pevala na nemačkom, engleskom, turskom i hebrejskom, i zauzela odlično 3. mesto.
   Interesantno je da se Evrovizija nije ograničila samo na evropski kontinenet. Aktivne članice evrovizijske radio-difuzije su, pored Izraela i Libana, Sirija, Tunis, Alžir, Egipat, Libija i Maroko (koji je doduše učestvovao davne 1980, i čije je to bilo i poslednje učešće). Jedine zemlje u Evropi koje nikada nisu participirale na festivalu su Lihtenštajn (koji i nije član EBU-a), Češka republika koja je u poslednjem trenutku povukla kandidaturu za ovu 2005. godinu, zatim San Marino i Vatikan. Sve ove nabrojane države, izuzev Lihtenštajna, mogu da uzmu učešće ukoliko žele.
   Treba napomenuti i činjenicu da se Italija koja je bila standardni učesnik festivala, povukla 1997. odlukom državne televizije RAI, koji je nezadovoljan tretiranjem Italije u EBU-u želeo da zaštiti integritet njihovog tradicionalnog festivala San Remo. Sa Evrovizije se povukao i Luksemburg 1993. kome se učešće ne isplati, ali i Slovačka koja od 1998. ne učestvuje iz nepoznatih razloga. Za 2006. godinu svoju kandidaturu je najavila i Jermenija, međutim čelnici EBU-a su napomenuli da broj učesnica neće premašiti 40, bar za sada. Ko zna, videćemo šta će još biti… 
   Tokom 50 godina postojanja festivala Pesma Evrovizije, prodefilovalo je mnogo pevača, grupa, kompozitora, umetnika. Neki od njih su doživeli veliku popularnost, a neki su brzo zaboravljeni. Međutim, uprkos tome, ne znam ko bi propustio šansu da u roku 5 minuta postane poznat širom Evrope, pa taman i da je to jedinih 5 minuta u nečijem životu?! Evroviziju su obeležila mnoga danas poznata imena: Domenico Modunjo, Klif Ricard, Olivija Njutn Džons, Hulio Iglesijas, ABBA, Ofra Haza, Ana Oksa, Selin Dion, Gina G, Sertab Erener, pa čak i Salvador Dali koji je aranžirao stage u Madridu 1968. godine.
   Ove godine u oktobru, u Kopenhagenu biće održana zvanična proslava povodom 50 godina postojanja Evrovizije, na kojoj će se pojaviti mnoga imena koja su obeležila sam festival. Publika širom Evrope odabraće putem interneta 14 najboljih evrovizijskih pesama ikada, koje će biti izvedene u Kopenhagenu, a postoji mogućnost učešća Australije na toj proslavi, jer je Evrovizija veoma popularana i na tom kontinentu, zahvaljujući popularnosti ABBE. Čelnici EBU-a ovu informaciju nisu ni potvrdili a ni demantovali.

Jedno je jasno! Evrovizija traje, i trajaće veoma dugo.

 Autor: COBE